Христова бела ружа првацима за добродошлицу
Даривањем Христове беле руже првацима, како песма каже, коју је отпевао хор у Програму за дочек првака, назначено је конкретно и симболично значење.
Конкретно – намера да се првацима што више приближи природност живота школске заједнице, симболично – тим даром су сва деца уједначена, бригом старијих ојачана, али и спонтаном другарском љубављу обасјана. Спонтаност амбијента, искрено и природно дечије понашање, од срца, указивали су на то да дечије школске заједнице треба да буду најсличније анђеоским.
Цео програм је сачињен тако да су прваци могли лако и с радошћу примити стварност школског живота, који, истина, траје годинама, а обнавља се са доласком сваке нове генерације. Кроз песму и игру старији ђаци су умели првацима да саопште да су они ђаци у школи, читаоци књига и књига, љубитељи свега онога што је лепо и добро, али и пажљиви слушаоци у ђачким клупама. А наставници, трудбено, из редова и речи и страница књига цеде капи знања спајајући их и стварајући извор вредности са којега ђаци „пију“ знање постајући зрелији, мудрији и одговорнији.
Још су рекли да у школском животу постоји поредак који ђачки живот чини достојанственим. Неизоставно, у њему треба уважити то да млађи буду послушни старијима, али и истински развити узајамно поштовање равних међу собом.
Ако се тако првацима укаже добродошлица, а она се удружи са мирисом „Христове беле руже“, онда они јасно уочавају шта школа од њих очекује. И слободно се опредељују за добро понашање.
Ради потпунијег утиска овде треба додати и запажање мудрих људи да слободно човеково опредељење за доброту проистиче из дароване љубави.
Вера Д. Рајаковић
Даривањем Христове беле руже првацима, како песма каже, коју је отпевао хор у Програму за дочек првака, назначено је конкретно и симболично значење.
Конкретно – намера да се првацима што више приближи природност живота школске заједнице, симболично – тим даром су сва деца уједначена, бригом старијих ојачана, али и спонтаном другарском љубављу обасјана. Спонтаност амбијента, искрено и природно дечије понашање, од срца, указивали су на то да дечије школске заједнице треба да буду најсличније анђеоским.
Цео програм је сачињен тако да су прваци могли лако и с радошћу примити стварност школског живота, који, истина, траје годинама, а обнавља се са доласком сваке нове генерације. Кроз песму и игру старији ђаци су умели првацима да саопште да су они ђаци у школи, читаоци књига и књига, љубитељи свега онога што је лепо и добро, али и пажљиви слушаоци у ђачким клупама. А наставници, трудбено, из редова и речи и страница књига цеде капи знања спајајући их и стварајући извор вредности са којега ђаци „пију“ знање постајући зрелији, мудрији и одговорнији.
Још су рекли да у школском животу постоји поредак који ђачки живот чини достојанственим. Неизоставно, у њему треба уважити то да млађи буду послушни старијима, али и истински развити узајамно поштовање равних међу собом.
Ако се тако првацима укаже добродошлица, а она се удружи са мирисом „Христове беле руже“, онда они јасно уочавају шта школа од њих очекује. И слободно се опредељују за добро понашање.
Ради потпунијег утиска овде треба додати и запажање мудрих људи да слободно човеково опредељење за доброту проистиче из дароване љубави.
Вера Д. Рајаковић